Uprkos blagom ekonomskom oporavku poslednjih meseci – više stotina hiljada građana i dalje se nedeljno prijavljuje za pomoć nezaposlenima.
Ispaštaju sve zajednice i društva, pa i merilendska Betezda, koja važi za jedan od ekonomski razvijenijih i skupljih predgrađa iliti gradića u Americi. Troškovi života u njoj bili su za oko 45 procenata veći u poređenju sa američkim prosekom – dok je prosek godišnje zarade približno jedan i po puta veći od prosečnog iznosa jednogodišnje plate u Sjedinjenim Državama.
Međutim, stvari su od marta počele da se pogoršavaju.
„Cene su znatno u porastu i jednostavno nema dovoljno novca za nabavku svih potrebnih namirnica“, kaže nam Aida Semedej – kojoj nije bilo teško da strpljivo sačeka svoj red do slobodnog volontera.
„Dobila sam pahuljice, supu, pasulj, pirinač, pileće meso, špagete. Ima tu mnogo toga“, kaže nam osamdesetdvogodišnja penzionerka.
Lokalna crkva Svetog Džona nedeljno dobija prijave građana koji procenjuju da im je pomoć u hrani potrebna. Nakon toga pravi se selekcija prema prioritetima i pozivaju građani na raspodelu besplatnih obroka koju organizuju sa nevladinom organizacijom „Nourish now“ ili „Nahrani se sada“ – specijalizovanom bankom hrane.
„Ovo činimo jer smo shvatili da glad postoji i u našem kraju. Svaki paket je nedeljna porodična zaliha hrane. Ovo je program koji bi se mogao označiti kao hrana sa dostojanstvom – osim obroka želimo da iskažemo toplinu i brigu zajednice. Do sada smo uvek ostajali bez hrane posle jednog sata deljenja. Svake nedelje primorani smo da odbijemo sedamdesetak porodica jer su potrebe velike. Što nas je zaista iznenadilo“, kaže nam En Dersi sveštenica i đakon crkve Sveti Džon, i jedna od volonterki devete uzastopne podele besplatnih obroka.
To, kako ukazuje naša sagovornica na primeru jedne male zajednice, prikazuje razmere krize u celom svetu.
„U Okrugu smo pre pandemije imali 65.000 kojima je bila potrebna pomoć u hrani. Sada ih je 95.000. I taj broj je u porastu – što je veliki problem“, podvlači En Dersi.
Građani koji se opredele da potraže pomoć – ulaze u polje oslobođeno predrasuda i kritizerstva.
„Volonterima često govorim da bi ovo trebalo da bude zona bez osuda jer se ponekad dogodi da neko po pomoć priđe vozilom koje je bolje i lepše od onih koja mi vozimo. Govorim im to jer smo svi zajedno u istoj situaciji. Ljudi su izgubili poslove i dotadašnju vodilju kroz život. Biti gladan je nešto što je univerzalno – što važi za sve“, podvlači Džon Ros, paroh crkve Sveti Džon.
Na tom tragu je i osvrt jedne od naših sagovornica Aide Semedej koja se nije libila da potraži pomoć.
„Penzionerka sam i nisam više sposobna da radim. Tako da mi pružena pomoć mnogo znači – odlična je“, podvlači jedna od naših sagovornica Aida Semedej.
Kako, međutim, poboljšati trenutnu situaciju – koja prevashodno zavisi od poteškoće za koju još nije nađeno sistemsko rešenje – Kovida 19?
„Bilo bi zaista potrebno da preispitamo načine funkcionisanja nekih od uspostavljenih sistema – koji se ne odnose samo na nemogućnost nabavke hrane. Odnosi se to na obezbeđivanje koncepta pravičnosti, rasne jednakosti, smanjivanja podela i razlika među građanima, prava na stanovanje. Sve je to međusobno povezano. To su pitanja kojima treba da se bavimo kao zajednica. Znamo da je ljudima stalo, želimo da ih povežemo, kako bismo zajedno nešto preduzeli“, zaključuje paroh Džon Ros.
Novih dvestotine obroka stići će i sledećeg petka do građana Betezde kojima su najpotrebniji, u vremenu kojem je jedina konstanta, neizvesnost.
