GLAVNE LIČNOSTI FILMA ” PROVINCIJALNI VISKONSIN” : Pokušali smo da shvatimo šta je pogrešno u srži američkog društva

Povodom svetske premijere filma "Provincijalni Viskonsin" na Sarajevo film festivalu za Danas govore njegov reditelj Nils Miler i dva glavna glumca Dejvid Salivan i Bil Hek. Glumac Dejvid Saliven, koji je glavni junak filma „Provincijalni Viskonsin“ (Small Town Wisconsin), kao da još uvek nije izašao iz lika koji igra.

0
5

Na početku razgovora za Danas poručuje da se ne brinem toliko oko svog engleskog, jer ga sigurno bolje znam nego što on, reditelj Nils Miler i glumac Bil Hek znaju srpski.

– Možda da nam postavite pitanja na srpskom? – kaže veselo. U drugom kvadratu na ekranu je nasmejan glumac Bil Hek, dok reditelj Nils Miler ostavlja utisak blage, duboko zamišljene osobe, ali otvorene za komunikaciju. S njima trojicom razgovor je vođen onlajn, preko Zuma, trajao je 15 minuta i upriličen je povodom svetske premijere filma „Provincijalni Viskonsin“  na Sarajevo film festivalu, čiji je glavni junak Wayne Stobierski (David Sullivan).

Vejn je uvek je spreman za dobar provod i šalu. Najzabavniji stanovnik Rhinelandera u Viskonsinu. Ako sumnjate, slobodno pitajte njegovog najdražeg partnera u provodu Tajlera, koji sa njim prolazi kroz sve i uživa u svakom trenutku. Međutim, postoji jedan problem. Naime, Tajler je Vejnov devetogodišnji sin. Kada Vejn dobije bolnu vest da gubi zajedničko starateljstvo nad dečakom kao i da će se njegov voljeni prijatelj uskoro odseliti daleko od njega, planira poseban vikend za svog sina po kojem će ga dečak upamtiti. Plan je da otputuju u veliki grad o kojem su oduvek sanjali – Milvoki. Pored pomenutih  u filmu igraju još: Kristen Johnston, Bill Heck, Tanya Fischer, Cooper J. Friedman…

* Dejvide, šta vas je privuklo karakteru Vejna i njegovom odnosu sa sinom?

– Uvek polazim od priče, a kao glumac u prilici sam da čitam mnogo scenarija. Nažalost, nemate uvek šansi da naiđete na dobar. To nije bio slučaj sa ovom pričom čiji mi se scenario u startu svideo tako da sam poželeo da budem deo tog filma. U dijalogu sa rediteljem došli smo do toga se uklapam i nadalje se sve odvijalo savršeno.

* Nils, imajući u vidu vaše prethodne filmove kao recimo „Ubistvo Ričarda Niksona“ u kome se, kao i u ovom filmu, bavite životnim problemima „belog heteroseksualnog muškarca“ (demografska kategorija), moglo bi se reći da vas privlače likovi koji danas pripadaju takozvanoj  „zapostavljenoj većini“?

– Verovatno se i to može reći, ali ja sam pre svega zainteresovan za ljudske priče, a ova je konkretno do mene došla posredstvom Aleksandra Pejna i Jasona Nczeka, koji potpisuje scenario. Scenario me je odmah privukao na ličnom nivou budući da sam odrastao u Viskonsinu, s takvim likovima. To je bio moj komšiluk. Iako mi je ova priča lično važna, ona je bitna i zato što se tiče i trenutne društvene klime i širih okolnosti. Mi smo želeli da napravimo film o stanovnicima severnog Viskonsina, ali u jednom od nivoa priče se otvara to važno pitanje – šta je pogrešno u središnjem delu SAD, u unutrašnjosti. U pitanju je područje SAD sa  dominantno belim stanovništvom i, nažalost, radi se o ljudima koji su, prema mom mišljenju, uticali na rezultate  poslednjih izbora. Zato smo kroz ovaj film pokušali pažljivo da ustanovimo šta je pogrešno u srži, odnosno, središtu SAD. S jedne strane postoji politička desnica koja radi na tome da podeli ljude, a postoje i snažne veze između onih koji su ispali iz samog postupka odlučivanja, što je takođe problem koji me zanima.

* Rekli ste da je vama lično bitan Viskonsin, na koji način drugi percipiraju ovaj deo SAD?

– Viskonsin je važan za svu trojicu budući da odatle vučemo identitetske korene. Studirao sam u Bostonu i tada sam postao svestan i istovremeno bio šokiran time koliko ljudi sa Istočne i Zapadne obale imaju malo predstave o tome šta je središte SAD. Viskonsin i centralni deo Amerike, pogotovo njegov severni deo su u žargonu, „zemlje koje se preleću“. Postoji mnogo filmova koji su snimani u tom delu Amerike ali bi to na neki način uvek bio autsajderski pogled ljudi sa Istočne ili Zapadne obale, ljudi koji nemaju direktan Duvid u stvari. U takvim filmovima koji nisu autentični srednjeamerički se preteruje  i kada je reč o običajima i kada je reč o akcentu. Meni je baš bilo stalo da napravim autentičan film. Tako da su i glumci u ovom filmu odrastali u malim gradovima Viskonsina. Išli smo, dakle, na autentičnost, komunikaciju i pokušavali  da veoma pažjivo ustanovimo šta je to pogrešno u središtu SAD, zašto imamo  krize zavisnosti koje vladaju ruralnom Amerikom? I, jedan od najvećih komplimenata koje sam dobio, kada je reč o socijalnom ekspozeu koji sam hteo da napravim kroz ovaj film, je da sam napravio film koji  je „neoneorealizam“, nalik italijanskoj kinematografiji gde je fokus uvek na na malom čoveku, koji onda postaje srž priče. Reč je zapravo o krizama koje se tiču celog društva, jer posmatrajući mikrosvet dobijete celu sliku SAD. Film je studija mesta kroz koju sam želeo da iskomuniciram sa publikom na što je moguće autentičniji način.

* Glavni junak Vejn pati od takozvanog sindroma Petra Pana. On je večiti tinejdžer ali postoje teze koje kažu, da suprotno logici i zdravom razumu, nezreli roditelji mogu imati pozitivan uticaj na decu. Šta vi mislite? 

Dejvid: O, pa vi to pitanje postavljate dvojici  glumca? (smeh). Ja sam ceo svoj život hteo da radim nešto što podseća na igru. Želeo sam da igram fudbal, ali nisam bio dovoljno visok pa sam se u mladosti pitao šta bih to mogao da radim a da liči na igru i gde bi rad bio igra, a igra rad. Svesno ili nesvesno odabrao sam da budem glumac. Imam sina koji će uskoro napuniti 15 i volim njegov osećaj za igru, za čuđenje. Ne možete brinuti toliko o tome šta drugi ljudi misle. Ukoliko ste srećni, ukoliko ste odgovorni, treba se igrati koliko god je to moguće, a lik koga tumačim se možda i previše igrao pa se zaigrao i očigledno se nije dovoljno brinuo o stvarima o kojima je trebalo da vodi računa.

Bil: Umetnost je upravo zasnovana na tome da treba da dotakne te mekše, neoštećene, manje iskvarene delove našeg bića i sve ono što je u nama jače kada smo deca kao što je smisao za čuđenje. Film je upravo zasnovan na proživljavanju radosti i zadovoljstva, ali i suočavanju sa tim šta je sve potrebno da bi se moglo tako živeti.

* Nils, kako se prema vašem mišljenju administracija SAD nosi sa pandemijom kovida 19? 

– Amerika prolazi loše sa kovidom 19 u odnosu na druge zemlje u svetu jer smo imali ogromne probleme sa administracijom. To je prvo što mi pada na pamet. To se tiče svih nas i jako sam ljut zbog toga.

* A šta mislite, da li pandemija kovida 19 pomaže ili urušava autokratske režime?

– Svaki autokrata će iskoristiti situaciju koja mu odgovara pa i najgoru priliku. Mnoge vlade su na pandemiju bolje reagovale. Smatrao sam da je ovo nešto što bi nas moralo ujediniti, a zapravo se to nije desilo.

 * Da li savremena kultura inspiriše politički bunt u Americi?

– U nekom smislu svakako da ali ne u meri u kojoj bih to voleo. Sve je više umetnika koji se bave temama koje se tiču svih nas. Ti glasovi umetnika se negde čuju i formulišu u politički stav. Da li direktno utiču na bunt ne bih mogao da tvrdim, ali su svakako deo opšteg društvenog i poltičkog razgovora.

Vidimo, kroz savremenu kulturu, koliko je ona integrativni deo našeg društva. To je posebno važno za ljude koji ovo vreme provode po kućama, Takođe, mislim da je jako važno da se čoveku ne sudi. Da se on sagledava, da se na njega ne gleda kroz prizmu nekog apriori stava. Film to omogućava – da se na svet oko nas gleda drugim očima, da se razume. Ovaj film to nastoji da učini,  da bez osuđivanja uđe u pitanje šta je to pogrešno u središtu SAD. I, koliko god umetnost ima ili nema uticaja na političko mišljenje, koliko god da utiče ili ne utiče na revolt, ono što je važno je da proizvodi saosećanje u odnosu na drugog. To je bitno čak i za neke potencijalne revolucije – da se razume čovek, da se kroz saosećanje razume ono što mu je potrebno. A ukoliko bih radio na filmu koji bi bio o autokrati, verujem da bih donosio oštrije sudove i stavove.

Snaga žena

Komentarišući ideje ženske i muške emancipacije, reditelj Nils Miler u razgovoru za Danas kaže da je ponosan na to što su u njegovom filmu ženski likovi izrazito snažni.

– Drago mi je što to mogu da naglasim. Žene su sidro i osnova društva u Viskonsinu. Glavni lik u filmu, Vejn, jeste neko ko pravi greške i zbog toga oseća krivicu koju projektuje van sebe. Da bi sazreo, mora da pogleda sebe iznutra. Centralni lik filma je i Vejnova sestra koja mu pomaže u tome, u  odrastanju, i koja je isto tako autentična glumica iz Viskonsina. Snaga žena je ključni elemenat filma i on se najviše ističe kroz priču glavnih junaka, to jest Vejna.

PIŠE : Aleksandra Ćuk     IZVOR : Danas     FOTO : You Tube

Ostavite komentar

Molimo unesite tekst komentara
Please enter your name here