ŽIVOT PRIČA : PREKINUTU LJUBAV IZ MLADOSTI OŽIVELI POSLE POLA VEKA

Published on August 5, 2020 By Predrag Vasić

0
34

Kada je Miri Sredojević iz Gornjih Podgradaca, koja je godinama živela u nemačkom gradu Raštatul, jedne večeri zazvonio telefon i posle 53 godine prepoznala glas Tomislava Vujića, njene ljubavi iz mladosti, bila je zbunjena i zatečena, ali prijatno iznenađena.

Navrla je kod nje, kaže, bujica emocija, reka sećanja i lepih uspomena, ali i žal zbog sudbine koja je odredila da se njihovi životni putevi raziđu. A bili su zaljubljeni, u cvetu mladosti, gradili su velike planove za zajednički život.

Setila se tada mnogih događaja, počev od roditelja i komšija, dugih šetnji potkozarskim njivama i puteljcima, čuvanja stoke na podgradačkim pašnjacima, odlazaka u školu i na seoske igranke…

Ovaj poziv, upućen pre osam godina, otvorio je novu stranicu u životu ovo dvoje, sada, osamdesetogodišnjaka, bivših logoraša u Staroj Gradiški, Mlaki, Jablancu i Sisku.

Oni sada žive zajedno u braku i ljubavi, često sa setom prepričavaju mnoge događaje koji su ih pratili kroz život, ali najviše vole da govore o ponovnom  suretu i vremenu u kome uživaju.

“Bio je 14. januar 2012. godine. Javio mi se tada Tomislav, da mi čestita pravoslavnu Novu godinu. Začudila sam se, jer nikada nisam očekivala njegov poziv, mada sam znala da je ostao sam, posle tri braka, da mu je supruga umrla. Ja sam, takođe imala tri braka i ostala usamljena posle smrti trećeg supruga, 1993. godine. Razumela sam taj njegov potez, a i ja sam mnogo puta osetila težinu samoće”, opisuje Mira svoja osećanja nakon neočekivanig poziva.

Kaže da sve što su propustili nastoje bar delimično sada zajednički nadoknade.

“Svaki dan nam je ispunjen radošću, srećom, zadovoljstvom…Radujemo se svakom zajedničkom trenutku, a najviše uživamo preturajući po uspomenama iz mladosti. Gledamo stare fotografije, prepričavamo događaje pre Drugog svetskog rata – uglas pričaju Mira i Tomislav, ne želeći da nešto ne preskoče u evociranju uspomena.

Njihovi životni putevi bili su bogati i ispunjeni, a priča ima dva romana… Sa istim uvodom, samostalnim zapletima, zajedničkim zaključkom i jedininstvenom porukom.

“Poznavali smo se iz  detinjstva, još kao deca gajili smo obostrano simpatije. Kuće su  nam bile u istom sokaku, udaljene samo nekoliko stotina metara. Bili smo deca kada je izbio Drugi svetski rat. Ja sam imala šest, a Tomislav osam godina. U maju 1942. godine, naše srećno detinjstvo prekinula je nemačka ofanziva na Kozaru. Nas  dvoje, sa drugim brojnim porodicama iz sela, oterani smo u logor, zajedno sa roditeljima, braćom i sestrama. Gorela su naša sela, kuće, sve se urušilo i nestalo u trenutku,  sve što smo imali pretvorilo se u pepeo – oživljava Mira ratne prizore duboko urezane u njeno sećanje.

Nakon rata, u podgradačkom zaseoku Vujići, gde žive njih dvoje, u međuvremenu su podignute lepe kuće, ali je naroda, na žalost, sve manje.

Tomin sin iz prethodnog braka živi u Nemačkoj, dok su njegove dve ćerke udate u susednim selima. Mirina ćerka jedinica Branka rođena je u Nemačkoj, gde i danas živi.

Na početku razgovora Tomislav i Mira nas pričom vraćaju u to teško ratno vreme bežanije i stradanja.

“Nas dvoje smo u toj nepreglednoj koloni dece razdvojeni, ja sam bio sa svojima, majkom Ružicom, ocem Stojanom, sestrama Petrom, Zorkom, Kosom, Ankom, bratom Živkom. U logoru Mlaka, odvajali su nas decu od roditelja i odvodili u Sisak, u logor… Tu sam proveo pola godine, odakle me izbavila sestra Petra – setno o logorskim danima i stradanju Kozarčana, priča Tomislav dok sedimo u hladovini, iza kuće, blizu starog bunara iskopanog još pre Drugog svetskog rata.

Po povratku kući, nakon logoraških dana  1945. godine planule su prve iskre ljubavi.

“Išli smo u školu u Podgradce, družili se i igrali, brali trešnje, zajedno čuvali stoku, a naše simpatije još iz djetinjstva, pre rasle su u ljubav. Odlazili smo na igranke, radne akcije…”,- opisuje Mira njihovu emotivnu vezu iz mladalačkih dana.

” Kada je Tomislav otišao u vojsku, pisao mi je, a ja mu uzvraćala cvetovima u pismima i toplim porukama ljubavi. Sećam, se, uvek mi je nedostajalo papira za duga pisanja. Bila je to iskrena ljubav”…Ali život je, neretko pun iznenađenja…

“Kada sam očekivala da naša ljubav bude krunisana brakom, o čemu smo razgovarali prilikom jednog povratku sa igranke,  malo potom, svi moji snovi su se srušili”- sa dubokim uzdahom priseća se Mira i nastavlja :

“Samo sedam dana nakon našeg poslednjeg viđenja, saznala sam da se oženio  s nekom devojkom iz okoline Prijedora. Imao je tada 22 godine…Više se nismo ni videli, ni čuli” – kaže ona..

Mira Sredojević i Tomislav Vujić u mladosti

“Bila sam u neverici, nisam mogla da shvatim da se on oženio. Setila sam se priče moje bake, da muškarcima nikada ne treba verovati”…

Tomislavljevi i prvi i drugi brak u kojima nije imao dece, trajali su kratko. Decu koju ima dobio je sa trećom suprugom. A Mira je, te davne 1956. godine, utehu našla u naručju drugog momka iz komšiluka.

” Prošlo je neko vreme, u mom životu pojavio se momak iz sela, sa kojim sam započela zajednički život. Malo potom otišli smo u Nemačku. Međutim, ta ljubav nije dugo potrajala…Razišli smo se, a sudbina je htela da i posle njega upoznam ponovo Srbina u Nemačkoj. Iz tog braka imam ćerku Branku. Posle pet godina braka razveli smo se .

Treći brak, sa Hrvatom sa naših prostora, potrajalo je najduže, ali posle 24 godine zajedničkog života, njegova smrt ih je zauvek razdvojila. On je preminuo 1993. godine – prepričava Mira svoju životnu priču.

Sa druge strane Toma se nadovezuje pričom o svom telefonski pozivu i kontaktu sa Mirom posle više od pola veka.

“Mnogo sam razmišljao o nama i kako ponovo uspostaviti kontakt sa ženom koja je uvek bila u mom srcu. Nekako sam došao do Mirinog broja telefona, pozvao je, a kada se javila dugo smo razgovarali. Osetio sam tada veliko olakšanje, u meni su proradilo one stare emocije, probudila se neka nova energija. Ponudio sam joj zajednički život, bar u ovim penzioner skim danima”  – priča Tomislav ne skrivajući radost što su oživeli ljubav iz mladosti.

U iščekivanju ponovnog susreta sa ženom svog života posle pune 53 godine, razmišljao je o svemu što je ostalo iza njih, odborojavao je dane iščekujući da se se vide..Sačuvao je njenu fotografiju iz mladosti, kao i ona njegovu, davnašnju, vojničku.
“Razmenili smo brojeve telefona, pozvao me da dođem u rodno selo, tamo gde smo se prvo i zavoleli…Rekla sam da nemam kome doći, da su svi moji pomrli, mog ognjišta tamo više nema” – sa setom se priseća Mira.. Usledio je dubok uzdah, a onda se podsetila Tominih reči:

” Dođi kod mene, ako želiš, imaš gde da dođeš”…

Sredinom septembra 2012.godine sela je Mira u autobus, posle mnogo godina obrela se u rodnom kraju. Proše su 53 godine od poslednjeg viđenja sa Tomom. Isoreplitale se emocije, ne izvesnost, ali i strah od ponovnog susreta sa čovekom koji je bio prva ljubav njenog života.

“Po dogovoru došla sam iz Nemačke. Ponovo u kraju mog detinjstva, slike iz prošlosti počele su da naviru. Zaseok Vujići, njegova kuća na brdu. Pozvonim, nigde nikoga, zovem nekoliko puta, kad napokon on, pospan otvara vrata… Od uzbuđenja valjda, prespavao naš prvi susret posle toliko godina” – u šali i uz osmeh priseća se Mira tog susreta, dok glavu naslanja na Tomino rame..

Samo nekoliko dana druženja i razgovora bilo je dovoljno da se dogovore da ostatak života provedu zajedno.

Ipak, bilo je potrebno da narednih nekoliko meseci odvoje za neke oispoštuje administrativnu proceduru odlaska iz Nemačke i povratka u zemlju rođenja. Rastanak sa ćerkom i unucima koji su ostali u Nemačkoj nije bio nimalo lak. Ipak, ljubav je preovladala.

Sada su ponovo, zauvijek zajedno, srećni kao na početku, kao nekada kada su bili u cvijetu mladosti.

Mira i Tomislav su 14. januara 2013. godine, na pravoslavnu Novu godinu i formalno stupili u brak i tako ostvarili svoje mladalačke snove. Sada su zajedno, srećni i zadovoljni… Baš kao i nekada kada su mladi i zaljubljeni šetali potkozarskim poljanama, voleli se i maštali…

MIRINI LOGORSKI DANI

Mira je, kao i Tomislav, tokom ofanzive na Kozaru dospela u logor NDH-a u Sisku.

“Bilo je to krajem maja, kada je rat prekinuo naše detinjstvo i mladost, kada smo u dugim, nepreglednim kolonama prisilno oterani u logor Stara Gradiška. Potom su nas, uz jauke i plač koji se opisati ne mogu, premestili i razdvojili u više logora- Strug, Jablanac, Mlaku– priča Mira prisećajući se da su u toj koloni bili svi njeni najdraži..

Mirin otac je odmah u Staroj Gradiški odvojen od dece i supruge. Ona se i sada, dobro seća tog strašnog događaja.

“Kada je moj otac Savo odveden od nas, dok su ga ustaše držale za kragnu, sećam se, izvadio je novčanik i dao ga majci. Rekao je-Anka, evo tebi, sa tobom su deca, meni svakako više neće trebati”.

AUSTRIJSKI I NEMAČKI PENZIONERI

Mira je zaradila penziju u Nemačkoj, a Tomislav u Austriji i bivšoj Jugoslaviji. Penzionere dane provode u Republici Srpskoj, materijalno zbrinuti, srećni, zdravi i zadovoljni životom u Potkozarju.

Mira kaže da su je Tomina deca- sin koji živi u Nemačkoj i ćerke, odlično prihvatili, kao i njena ćerka Tomu.

– Deca su nam rekla, ako ste vi srećni i zadovoljni, jedno drugome od pomoći i podrške, mi smo još zadovoljniji– priča Mira.

POSTAVIO : P. Vasić/OZON PLUS

 

IZVOR /FOTO: Svijet reportaza/Srpskainfo

 

 

 

Ostavite komentar

Molimo unesite tekst komentara
Please enter your name here